Вишеслав Бугариновић / Višeslav Bugarinović 1905 - 1944

Рођен/а 9.12.1905 у Sevojno
Умро/ла 23.1.1944 у Redl-Zipf

Биографија

Рођен 9. децембар 1905. у селу Севојно, Ужице. Угледни земљорадник из Кремана, села на обронцима планине Златибор. Савременици га описују као стаменог човека, великог знања и искуства. У својој средини важио за лучоношу нових, бољих времена. Узорно је обрађивао земљу, гајио стоку.  Његов језик је традиционална јекавица златиборској краја, пун старих, заборављених, ретко употребљаваних речи и израза. Његове приче о догађањима и људима из прошлости,  плениле су пажњу слушалаца. Предратни је члан Комунистичке Партије. После окупације Србије, био је један од организатора народноослободилачког покрета у свом крају. У јесен 1941. створена је Ужичка република. Слободна територија, политички и војни центар Народноослободилачког партизанског покрета која је приморала Вермахт да ангажује нове снаге и упути у Србији додатне дивизије. По слому устанка, партизани су се дали у бекство, а Вишеслав се крио у свом селу. Ухапшен је и суђено му је пред Преким војним судом. за активну сарадњу са партизанима и учествовање у борбама као командир сеоске милиције. Пуштен је као невин марта 1942.

Када су Вермахт и квинслишке војне формације у пролеће 1943. спречиле продор Друге пролетерске дивизије из Босне у Србију, читаву областу уз реку Дрину прочешљала је немачка казнена експедиција, примењујући према цивилном становништву окрутне казнене мере. Хиљаде цивила, остало je без имовине, стрељани су или одведени у концентрационе логоре. Међу ухапшенима је био и Вишелав, као истакнута личност партизанског покрета. По други пут ухапшен је марта 1943. Његов боравак међу становништвом оцењен је као штетан по јавни ред, мир и безбедност, због претњи националистима и пропагирања комунизма. Упућен је у бањички логор на неодређено време. Његова мајка Наста обратила се писмом управи концентрационог логора Бањица. Навела да је сама отхранила пет синова, јер јој је муж погинуо у I светском рату. По окупацији Србије 1941. три сина су одведена као ратни војни заробљеници у Немачку, а један син је у Борском руднику на раду. Она, Вишеславова супруга и његово троје деце живе у породичној кући. Имање и земљу, нема ко да обрађује, те она, снаја и деца гладују. Моли да јој се бар син Вишеслав пусти из логора како би могао да прехрани укућане и обезбеди слање пакета браћи у заробљеништву.

Из логора на Бањици, депортован је новембра 1943. у КЛ Маутхаузен у са 260 српских родољуба, транспорту коме је из концентрациног логора Сајмиште, припојено око 200 грчких родољуба. У Концентрационом логору Маутхаузен, задржао се само неколико дана. Почетком новембра ради у команди “Rella X” у новоотвореном подлогору у Редл Ципфу. Физички снажан, вредан и одважан, није успео да се прилагоди логорским животним логорима. Брзо је копнила његова физичка снага, депресивно расположење је заменило душевни мир. Осамио се, увукао се у себе, избегавао је да чак и разговара са пријатељима. Био је опседнут мислима о породици. Прогонила га је мисао да су остали без његове заштите у време када су свакојаке војске походиле његово село. Умро је у 38. години живота, непуна три месеца по доласку у логор.

Позиција у простору