Војислав Костадиновић / Vojislav Kostadinović 1912 - 1943 обрадити

Radan-Gebirge. Dorf Bublica. Postlagerstelle Žitni Potok. Bezirk Prokuplje. Königreich Serbien, Jahr 1912. Im Hause der Kostadinovićs, unterhalb des Bublicer Sees (Bubličko jezero), wurde der kleine Vojislav geboren.
Sein Vater Velin und seine Mutter Nevena hatten noch drei weitere Kinder, seine Brüder Stanko und Budimir und seine Schwester Stanćija.

Die meisten Dorfbewohner in Bublica waren vortreffliche Keramiker und Baumeister, die bekannte Keramikmosaike und künstlerische Kompositionen im ganzen Königreich Serbien und späteren Königreich Jugoslawien verlegten. Historikern nach stammen sie aus dem Gebiet um den Vlasinasee (Vlasinsko jezero) und von alters her aus Bulgarien.

Der kleine Vojislav war anders. Vornehm, von hoher, schlanker Statur, zu feinsinnig für das damalige Landleben. Er erlernte den Beruf eines Schneiders und heiratete Milja Pejović aus dem Gehöft Kolinci, die Tochter des Spasko und der Marija (aus Bojnik stammend).
Ihrer Ehe entstammten die Söhne Slobodan, Miroslav und die Tochter Jelisavka.

Nach dem Ausbruch des II. Weltkrieges verübten die Bulgaren die größte Gräueltat in diesem Gebiet. Die Bevölkerung war gespalten. Viele der Dorfbewohner waren auf der Seite der königlichen Armee, jedoch sympathisierte auch eine beträchtliche Anzahl mit den Partisanen.
Vojislav war auf keiner Seite.
Bei einer Festnahmeaktion, die gegen die Zivilbevölkerung gerichtet war, wurde er verhaftet und im verdammten Lager Mauthausen interniert. Auf bestialische Weise gequält, ausgehungert, übermenschlichen, in der Menschheitsgeschichte noch nie dagewesenen Strapazen ausgesetzt, ließ er sein Leben und seine gepeinigten Knochen in den Mauern dieses Kerkers.
Er sehnte sich nach seinem Dorf am Fuße des sanften Radan-Gebirges im Süden Serbiens!
Er sehnte sich nach seiner Liebsten und seinen drei kleinen Kindern. Er sehnte sich nach hausgebackenem Brot und nach dem Wasser aus der Pusta Reka!

Seinen Kindern Slobodan und Jelisavka war kein langes Leben beschieden. Seine treue Ehefrau Milja lebte bis ins Alter von 83 Jahren, während Miroslav, der wie sein Vater Vojislav am 15. Oktober geboren wurde, das Zeitliche in seinem 44. Lebensjahr segnete.
Er hinterließ seine Gattin Živka und drei Kinder, die Töchter Marija und Lidija und den Sohn Vojislav.

Möge unser unschuldiger und redlicher Großvater Vojislav bei den Engeln ruhen und es mögen sich solche Verbrechen nie mehr wiederholen!

Lidija, Enkelin

Радан планина.  Село Бублица.  Задња пошта Житни Поток. Срез Прокупачки. Краљевина Србија, 1912.година. У домаћинској кући Костадиновића, подно Бубличког језера родио се мали Војислав.
Отац Велин, мајка Невена. Поред њега и браћа Станко и Будимир и сестра Станћија.

Већина бубличана су били врсни керамичари и грађевинци и правили су познате керамичке мозаике и уметничке композиције широм Краљевине Србије и Краљевине Југославије. Историчари кажу да воде порекло са Власинског језера, а од старина из Бугарске.

Мали Војислав је био другачији. Отмен, вита стаса и нежан за ондашњи сеоски живот. Изучио је занат за шнајдера. Оженио се Миљом Пејовић из засеока Колинци, ћерком Спаска и Марије (родом из Бојника).
Изродили су Слободана, Мирослава и Јелисавку.

По избијању II Светског рата, Бугари су учинили највећи зулум на том подручју. Становништво је било подељено. Доста је било сељана на страни Краљеве Војске, али знатан број је синпатисао партизанску војску.
Војислав није био опредељен.
У једној акцији поробљавања цивилног становништва, заробили су га и интернирали у проклети Маутхаузен. Зверски мучен, изгладњиван, излаган надљудским напорима невиђеним у људској историји, оставио је своје намучене кости у зидинама овог казамата.
Жељан свог села подно питоме Радан планине на југу земље Србије!
Жељан своје драге и три нејака чеда. Жељан хлеба испод црепуље и воде из Пусте Реке! 

Деца Слободан и Јелисавка нису поживела дуго. Верна супруга Миља поживе до своје 83.године а син Мирослав који беше рођен у исти дан као и отац Војислав 15.октобра, оде Богу на исповед у својој 44.години.
Оставио је иза себе супругу Живку и троје деце, кћери Марију и Лидију и сина Војислава.

Нека наш недужни, поштени и невини деда Војислав са анђелима спава и нека се овакви злочини никада више не понове!
 

Lidija, Unuka