Стево Николић / Stevo Nikolić 1922 - 1945 обрадити

Stevan Nikolić wurde am 13. August 1922 in Vlasotince, im Bezirk Jablanica geboren.

Vor der Besetzung Serbiens war er Schüler des Zweiten Männergymnasiums in Belgrad und Mitglied des Bundes der kommunistischen Jugend Jugoslawiens. Er wurde im Frühjahr 1942, als bei einer großangelegten Aktion die kommunistische Partei- und Jugendorganisation ausgehoben wurde, verhaftet. Nach den Polizeiermittlungen wurde er Ende Oktober desselben Jahres wegen seiner Betätigung innerhalb der Jungkommunisten verhaftet und in die Umerziehungsanstalt in Smederevska Palanka eingewiesen.

Bei Ermittlungen im Frühjahr 1943 wurde festgestellt, dass er mit Konspiranten in der Umerziehungsanstalt, die einen Ausbruchsversuch planten, in Verbindung stand. Er vermittelte den Eindruck eines gefestigten Kommunisten, auf den die Umerziehung keinerlei Wirkung hatte, so dass er aus der Gesellschaft ausgesondert werden sollte. Noch bevor der Komplott aufgedeckt wurde, verbrachte er drei Wochen im Anstaltsgefängnis, da er in der Ambulanz ein kommunistisches und revolutionäres Lied (Mitrovačka) politischer Gefangener aus der Vorkriegszeit gesungen hatte. Vom Haftraum aus sprach er durch das Fenster mit einem anderen Insassen über den Ausbruchsversuch. Er hatte erfahren, dass Partisanen in der Nähe waren, und sie mutmaßten, ob diese das Gefängnis stürmen würden. Unentschlossen verwarfen sie dennoch den Gedanken an eine Flucht, da sie fürchteten, dass ihre Eltern als Geiseln in ein Konzentrationslager gebracht werden könnten. Hätte das Anstaltsarchiv in Asche gelegt werden können, hätte Stevnik einer Flucht zugestimmt. Dieser als „Putsch“ bezeichnete Versuch zu flüchten und sich der Kosmaj-Partisanen-Einheit anzuschließen, kam nicht zustande. Jemand denunzierte sie. Der Epilog war tragisch. In Jajinci wurden einige der Jugendlichen, die als Organisatoren der Flucht galten, erschossen. Einige andere wurden in das Konzentrationslager Banjica gebracht. Unter ihnen befand sich auch Stevnik. Im Mai 1943 wurde er als Straftäter der III. Kategorie im Raum 65, der für diese Kategorie Straffälliger bestimmt war, die geringerer Straftaten wie des Umgehens der Ablieferungspflicht von Getreide und Vieh an die Deutschen bezichtigt wurden, auf ein Jahr inhaftiert. Jeder der Häftlinge hatte seine Bürde zu tragen. Stevnik trug die Bürde des Bangens um seine Familie, insbesondere um seine Mutter. Aus Angst, dass sie für seine Handlungen einstehen müssen, wog er sorgsam all seine Entscheidungen ab.

Das Leben in den Gefängniszellen, sofern es eines gab, war sehr bescheiden. Der Kontakt zu anderen Häftlingen, neuen und alten Bekannten, war erlaubt. Jeder versuchte seinen Platz im Kreise jener zu finden, mit denen er gemeinsam weitere Bewährungsproben durchstehen wollte. So bildeten sich Gruppen, die Essen, Furcht und Freude miteinander teilten. Stevnik war ein junger Mann heiteren Gemütes, mit einer jugendlichen Neigung zu Späßen und Streichen, der immer als erster auf Anhieb für die im Lager üblichen Geschicklichkeits-, Kraft- und Ratespiele zu haben war. Er war malerisch begabt. Vor und während seiner Haft im Konzentrationslager Banjica fertigte er mehrere Zeichnungen und Porträts an. Den Häftlingen wurde jedoch in Mauthausen alles, was sie mitbrachten, von den Nazis abgenommen.

Im Sommer 1944 wurde er vor der Befreiung Serbiens mit einem der letzten Massentransporte nach Österreich, in das Konzentrationslager Mauthausen deportiert, wo ihm die Nummer 96639 zugewiesen wurde. Anschließend war er im Konzentrationslager Gusen und wurde später wieder in das Revier des Zentrallagers rücküberstellt, wo er in Block 2 untergebracht wurde und einigen seiner Freunde aus dem Konzentrationslager Banjica wiederbegegnen konnte. Schließlich erkrankte er an Tuberkulose und war nur mehr ein Schatten seiner selbst, fast nicht mehr wiederzuerkennen, atmete schwer, lag gegen Ende seines Lebens nur noch regungslos da und wiederholte im Dämmerzustand immer wieder, wie sehr er seine Mutter, die er nie mehr sehen würde, liebt. Es plagte ihn die Sorge, dass er sterben und sie zurücklassen würde. Seine Kameraden holten Dr. Sveta Živković, damit er ihn untersucht. Nach der Untersuchung schüttelte dieser nur den Kopf und gab zu verstehen, dass Stevnik nicht mehr geholfen werden könne. Er starb am 12. April 1945.

Рођен 13. август 1922. Власотинце, Јабланички округ.

Пре окупације Србије, био је ученик Друге мушке гимназије у Београду и члан Савеза комунистичке омладије Југославије. Ухапшен је у пролеће 1942. у току велике провале у партијској и скојевској организацији, После полицијског ислеђења, крајем октобра исте године, због учешћа у раду кватровског актива младих комуниста, упућен је Завод за принудно преваспитање у Смедеревској Паланци.

Вођеном истрагом у пролеће 1943. је установљено да је имао везе са завереницима у Заводу за принудно васпитање омладине. Оставио је утисак изграђеног комунисте, на њега није ни мало деловало васпитање, те га је требало удаљити из друштвене заједнице. У заводском затвору провео је три недеље пре откривања завере, где је доспео јер је у амбуланти певао Митровчанку, песму предратних политичких затвореника, комуниста, револуционара. После стављања у затвор кроз прозор је разговарао о бекству са једним притвореником. Сазнао је да су партизани у близини и упитан је шта мисли о томе, шта би било када би напали завод. Неодлучан око бекства из страха да би њихови родитељи били одведени у логор, као таоци. Пристао би уколико би била спаљена заводска архива. “Пуч” како се назива покушај групе притвореника да побегну и да се прикључе космајсксим партизанима, није иведен. Неко их је потказао. Епилог је трагичан. На Јајинцима су стрељани неки од омладинаца који су били организатори бекства. Неколико је одведено у бањички логор. Међу њима је био и Стевник. Маја 1943. као кривац III категорије на годину дана, затворен је у собу 65 намењену трећекатегорцима, кривцима за мање деликте у које је спадало избегавање обавезног предавања жита и стоке Немцима. Свако од заточеника, носио је своје бреме истраге. Стевниково бреме била је брига за породицу, посебно мајку. Брижљиво је вагао све своје одлуке, у страху да би они сносили последице његових поступкака.

У затворским ћелијама живот је скучен, уколико га уопште има. Контакт са новим и старим познаницима је могућ. Свако настоји да нађе свој кутак, у кругу оних са којима жели да доживи даља искушења. Тако су створени колективи у којима се делила храна, страх и смех. Стевник је био младић ведрог духа, склон пошалицама и несташлуцима, увек спреман да се први одазове на позив за неку од уобичајених логорских игара “црвене рукавице” “прса у прса” “зујалица” и друге. Био је веома талентован за сликање. Израдио је више цртежа и портрета пре и у току свог заточења у бањичком логору. На жалост, нацисти су одузимали све што су заточеници собом понели у Маутхаузен.

Лета 1944. пребачен је у Аустрију у једном од последњих масовних депортација пре ослобођења Србије. У КЛ Маутхаузен додељен му је број 96639. Био је у логору Гузен, касније враћен у ревир централног логора, лежао је на блоку 2. Поново се срео са неким друговима из бањичког колектива. Оболео од туберкулозе, претворен у сенку, скоро непрепознатљив, дисао је тешко, лежао непомично, у полусвесном стању говорио о томе колико је волео своју мајку, коју више никада неће видети. Патио је због тога што мајка остаје после њега.  Др Света Живковић је дошао да га прегледа на молбу Стевникових другова, после прегледа одмахнуо је главом и рекао да њему више нема помоћи. Умро je 12. априла 1945.