Миодраг Никитовић / Miodrag Nikitović 1921 - 1943 обрадити

Geschichte ihres Bruders und übergab dem Historischen Archiv Belgrads Briefe, die er während seiner Haft im Konzentrationslager Banjica an die Familie geschickt hatte, und ein mit einer Widmung an seine Mutter versehenes, im Lager selbstgemachtes Zigarettenetui.

Miodrag Nikotović wurde am 6. August 1921 in Ribarska Banja geboren und schloss das Gymnasium in Belgrad ab. Seine Vorliebe galt dem Zeichnen und dem Lesen verschiedenster Literatur. Er hatte eine sanftmütige Art, war ruhig, freundlich, großzügig und ein gut gebauter und gut aussehender junger Mann. Im Abschlussjahr des Gymnasiums wurde er Mitglied im Verband der Kommunistischen Jugend Jugoslawiens, was einen wesentlichen Einfluss auf seine Einstellung gegenüber der Arbeit und auf sein gesamtes Verhalten hatte.

In der Besatzungszeit wurde er Schulleiter und pflegte noch an drei weiteren Schulen Kontakte mit den Organisationen des Verbandes der Kommunistischen Jugend Jugoslawiens. In Folge wurde er Mitglied des Zentralen Schulverbands. Einen Teil des Zentralen Schulverbands bildeten Milutin Doroslovac (alias Milo Dor, der seit 1944 in Wien lebende österreichischer Schriftsteller), Leposava Mitrović und Milovan Milović Čence – die beiden Letztgenannten wurden am Schafott in Jajinci hingerichtet.

Anfang des Jahres 1942 fügte die IV. Antikommunistische Abteilung der faschistischen Sonderpolizei (Specijalne Policije) unter der Leitung von Božidar Bećarević der Organisation der Jungen Kommunisten an den Belgrader Mittelschulen einen schweren Schlag zu. Kiki schaffte es zunächst, den Verhaftungen zu entkommen, blieb kompromittiert der Arbeit fern und lebte illegal in der Umgebung von Belgrad. Er wurde jedoch im selben Jahr verhaftet, im Belgrader Gefängnis in der Đušina Straße verhört und daraufhin in das Lager Banjica gebracht.

Einige seiner Briefe blieben erhalten – seine freigelassenen Gefährten nahmen sie im Geheimen aus dem Lager mit. Kikis Briefe spiegeln menschliche Wärme und Sorge für seine Nächsten wieder. Sie erzählen von menschlicher Solidarität, ausgeheilten Epidemien, der organisierten Essensverteilung in der Häftlingsgemeinschaft, vom Gang zur Arbeit außerhalb des Lagers und davon, wie die Tage als Häftling vergingen. Ein hölzernes Zigarettenetui widmete er seiner Mutter als Andenken. Auf der Innenseite des Deckels ist eingraviert „Der lieben Mama“ und das Datum der Ankunft im Lager Banjica („11.IX.“) zu lesen, ebenso das Datum des letzten Tages vor dem Transport in das Konzentrationslager Mauthausen („30.IV.“). Auf dem Deckel des Zigarettenetuis ist das Abbild des Gebäudes vom Lager Banjica mit dem Drahtzaun, dem Wachturm und den dazugehörigen Nebengebäuden eingeritzt.

Nach seiner Ankunft in Mauthausen erhielt er die Häftlingsnummer 29024 und wurde zur Arbeit im Außenlager Gusen eingeteilt, das als eines der härtesten Lager im gesamten Dritten Reich galt. Er starb am 19. Oktober 1943 und wurde am Tag darauf verbrannt.

Die letzte Begegnung mit ihrem Bruder hat sich in das Gedächtnis seiner Schwester eingebrannt: „Ich erinnere mich, wie der Zug mit Häftlingen aus Banjica am frühen Abend des 1. Mai des Jahres 1943 Richtung Österreich fuhr. Ich lief dem Zug nach, sah das blasse Gesicht meines Bruders hinter dem schmiedeeisernen Gitter, gequält von der Haft im Gefängnis und im Lager. Seine sanftmütigen, traurigen Augen zeugten von dem Grauen, das er durchmachte. Er überlebte eine Typhusepidemie und häufige Erschießungen von ihm bekannten und unbekannten Häftlingen dieses Lagers. Sechs Monate später habe ich erfahren, dass ich ihn nie wieder sehen werde. Er wurde im Krematorium des Konzentrationslagers Mauthausen verbrannt – darüber wurde meine Mutter von der Lagerverwaltung am 27. Oktober 1943 schriftlich informiert. Die angebliche Todesursache lautete ‚Herzmuskelschwäche‘. In den erhaltenen Unterlagen der Sonderpolizei steht in der Gruppenaufzeichnung der organisierten Mittelschüler geschrieben, dass ‚Miodrag Nikitović ins Konzentrationslager überstellt wird, da er mit seinem Verhalten in der Haft bewiesen hat, dass er unbelehrbar ist.‘“

Tamara Ćirić-Danilović / Ljubomir Zečević

Udruženje zatočenika koncentracionog logora Mauthauzen Srbije

In autumn 1976, Mrs. Milica Smiljanić, the sister of Miodrag Nikitović, told her brother’s story to the Belgrade Historical Archive and handed over some letters sent by him to his family during his imprisonment in the Banjica concentration camp, as well as a cigarette case bearing a dedication to his mother which he had made himself in the camp.

Miodrag Nikitović was born on 6 August 1921 in Ribarska Banja and completed his secondary schooling in Belgrade. He had a fondness for drawing and reading a wide range of literature. He had a gentle demeanour, was quiet, friendly, generous and a well-built and good looking young man. In his final year at secondary school he became a member of the League of Communist Youth of Yugoslavia, which had a significant influence on his attitude towards work and on his behaviour in general.

During occupation he became a school headmaster and cultivated contacts with branches of the League of Communist Youth of Yugoslavia at three other schools. He then became a member of the Central Association of Schools. Part of the Central Association of Schools was made up of Milutin Doroslovac (alias Milo Dor, the Austrian author who lived in Vienna from 1944), Leposava Mitrović and Milovan Milović Čence – the last two were executed on the scaffold in Jajinci.

At the start of 1942 the IV Anti-Communist Department of the fascist Specijalne Policije (special police) headed by Božidar Bećarević dealt a heavy blow to the organisations of Young Communists at Belgrade’s middle schools. Kiki initially managed to avoid arrest but was now compromised and stayed away from work, living in hiding in the area around Belgrade. However, he was arrested that same year, interrogated at the Đušina Street prison in Belgrade and subsequently taken to the Banjica camp.

Some of his letters have survived – smuggled out of the camp by fellow prisoners who were released. Kiki’s letters reflect human warmth and his concern for his loved ones. They tell of human solidarity, epidemics survived, the organisation of food distribution within the prisoner community, the journey to work outside the camp, and of how the days passed as a prisoner. The wooden cigarette case is dedicated to his mother as a memento. Engravings on the inside of the lid read, ‘To my darling Mama’ and give the date of his arrival in the Banjica camp (’11.IX.’), as well as the date of his last day before he was transported to the Mauthausen concentration camp (’30.IV.’). The lid of the cigarette case shows an image of the Banjica camp building with the barbed-wire fence, the watchtower and other outbuildings scratched into the wood.

After his arrival in Mauthausen he was allocated prisoner number 29024 and was assigned to work in the Gusen branch camp, which was considered one of the harshest camps in the entire Third Reich. He died on 19 October 1943 and his body was burned the following day.

The final meeting with her brother is burned into his sister’s memory: ‘I can remember how the train with prisoners from Banjica set off in the early evening of 1 May 1943 towards Austria. I ran after the train, saw my brother’s pale face behind the wrought-iron bars, tortured by captivity in the prison and the camp. His gentle, sad eyes bespoke the cruelty he had been through. He survived a typhus epidemic and the frequent firing squads he did and didn’t know in the camp. Six months later I learned that I would never see him again. He had been burned in the crematorium of the Mauthausen concentration camp – my mother was informed of this by the camp administration on 27 October 1943 in writing. The alleged cause of death was “myocardial insufficiency”. In the documents that survive from the special police, the notes on the group of organised middle school teachers state that “Miodrag Nikiotivić is being transferred to the concentration camp because his conduct in imprisonment has shown that he cannot be rehabilitated.”’

Tamara Ćirić-Danilović / Ljubomir Zečević

Udruženje zatočenika koncentracionog logora Mauthauzen Srbije 

Translation into English: Joanna White

С јесени 1976. године госпођа Милица Смиљанић, Kикијева сестра испричала је причу о свом брату и предала Историјском архиву Београда писма која је слао породици за време заточења у бањичком логору и табакеру коју је сам израдио у логору са посветом мајци. Рођен је 06. августа 1921. у Рибарској бањи. Завршио је IV мушку београдску гимназију. Имао је склоност ка цртању, највише је волео да чита разноврсну литературу. Био је благе нарави, тих, дружељубив, племенит, стасит и леп младић. У завршном разреду гимназије постао је члан Савеза Комунистичке Омладине Југославије, што је битно утицало на његов однос према раду и целокупно понашање. За време окупациjе постаје руководилац школе, одржавао је везу са организацијама СКОЈ-а у још три школе. Због тога постаје члан централног школског актива. Прву половину Централног школског актива сачињавали су Милутин Дорословац (алијас Мило Дор, аустријски романописац који од 1944. живи у Бечу), Лепосава Митровић, Милован Миловић Ченце обоје стрељани на стратишту Јајинци. Почетком 1942. IV антикомунистички одсек  квинслишке Специјалне полиције, на челу са Божидарем Бећаревићем, нанео је тежак ударац организацији младих комуниста у београдским средњим школама. Кики је успео да  избегне хапшење, уклонио се са рада као компромитован, живео је илегално у околини Београда. Исте године је ухапшен и испитиван је у затвору у Ђушиној улици, потом пребачен у бањички логор.

Сачувано је неколико његових писама, које су у тајности износили другови који су  пуштени из логора. Кикијева писма одишу људском топлином и бригом за најближе. Говоре о људској солидарности, прележаним епидемијама, организованој  подели хране у заточеничким колективима, одласку на рад ван логора, како су пролазили заточенички дани.

Дрвена табакера, намењена је његовој мајци за успомену. Са унутрашње стране поклопца урезано је “МАМИ МИЛЕ” и датуми довођења у бањички логор (11.IX.) и последњи дан пред транспортовања  у концентрациони логор Маутхуазен (30.IV).  На поклопцу табакере, изрезбаренa је зграда бањичког логора са жичаном оградом, осматрачницом и  пратећим објектима.

По доласку у Маутхаузен добивши број 29024 распоређен је на рад у спољнем логору Гузен, који се сматра једним од најтежих логора у читавом III Рајху. Радио је у Бергкристалу, на пробијању тунела испод градића Ст Георген, индустријском подземном центру војног наоружања.  Умро је 19.10.1943. године. Кремиран је следећег дана.

У сећање његове сестре урезао се њихов последњи сусрет : “Сећам се када је у предвечерје 01.V 1943. године кренуо воз са бањичким заточеницима за Аустрију. Трчала сам уз воз, видела сам братовљево бледо лице иза закованих решетака, измучено од тамновања у затвору и логору.  Његове благе, тужне очи сведочиле су о ужасу кроз који је пролазио. Преживео је епидемију тифуса и честе прозивке за стрељање њему знаних и незнаних заточеника овог логора. После шест месеци сазнала сам да га више никада нећу видети. Спаљен је у крематоријуму КЛ Маутхаузен, о чему је наша мајка обавештена писменим путем 27.10.1943. од управе логора. Наводни разлог смрти је  “слабост срчаног мишића.”

У сачуваној документацији Специјалне полиције, у групном досијеу организованих средњошколаца, пише да се “Миодраг Никитовић упућује у концентрациони логор, јер је својим владањем у притвору доказао да је непоправљив.”

Tamara Ćirić-Danilović / Ljubomir Zečević

Udruženje zatočenika koncentracionog logora Mauthauzen Srbije